Novosađani i njihovi gosti već tri godine nemaju to zadovoljstvo da vide stogodišnju Adamovićevu palatu na Trgu mladenaca. Mada još uvek postoji, odolevajući nemaru, prestižni primer secesije već je godinama zaklonjen ružnim, metalnim skelama. Skele, da sve bude tužnije, nisu postavljane zbog restauracije, nego da se prolaznici zaštite od delova nekada lepe fasade koji padaju na ulicu.
Samo stotinak metara odatle, u najužem centru grada, stoji skelet nikada dovršene zgrade „Poštanske štedionice“. Ova zgrada, koja sa pravom zauzima prva mesta na listama građevina zbog kojih Novosađani radije žmure, već 20 godina čeka da budu rešeni uzajamni imovinsko-pravni odnosi njenih investitora. A nastavak radova nije ni na vidiku.
- Problem je što zakonom gradu nije ostavljena mogućnost da primora investitora da započeti objekat i završi. Jedino vremensko ograničenje se odnosi na početak, ali ne i na kraj radova - navode u građevinskoj inspekciji.
Podjednako ružan simbol nerešenih odnosa i nedorečenog zakona je i izgorela zgrada nekadašnjeg Radničkog univerziteta, koje se grad „odrekao“, ostavljajući je kao ruglo u širem centru.
Ali, ružna slika nije uvek stvar nerešenih imovinskih odnosa ili besparice, nego i diskutabilnog ukusa pojedinih projektanata. Novosađani kao „školski primer gradnje gde joj mesto nije“ pokazuju tržni centar „Pariski magazin“ u Kralja Aleksandra. Prevlast od ove građevine, prema mišljenju stručnjaka, na listi najgore prostorno uklopljenih, na silu „natiskanih“, zgrada preuzeo je tržni centar „Lupus“ u Zmaj Jovinoj ulici.
- Ovaj tržni centar predstavlja degradaciju starog jezgra Novog Sada i nasleđenog ambijenta. Objekat je predimenzioniran i u osnovi, i u visini - smatra Donka Stančić, autorka knjige „Novi Sad od kuće do kuće“ i stručni savetnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Napominjući da bi ovaj nesvakidašnji arhitektonski poduhvat možda bio uspešniji na drugoj lokaciji, Stančićeva ističe da je prostorno neuklapanje sve veći problem Novog Sada.
- Imamo arhitekte koji rade projekte ne gledajući ni levo ni desno, već samo u ekran ispred sebe. Prostorno uklapanje ih ne interesuje, a fasade prave u bojama po svom ličnom ukusu - kaže Stančićeva.
Zahvaljujući ovim arhitektama, grad obiluje drečavim fasadama, poput „šerpa plave“ zgrade u Ulici Pap Pavla, niza zgrada u bojama kanarinca u Bulevaru cara Lazara, Hadži Ruvimovoj ili kamene zgrada u Ulici Miše Dimitrijevića.
Aleksandar Jeftić, direktor „Urbanizma“ - Izmena u koloritu u odnosu na odobreni projekat je i dalje najčešće odstupanje kod novogradnje. Postoje i izuzetno loši primeri prostornog uklapanja, za koji su, pored investitora, zaslužni i projektni biroi koji daju saglasnost za glavni projekat. Rezultat ovakvog samovoljnog rada se može videti u skoro svakom delu Novog Sada. Jeftić još napominje da ni u ovom slučaju ne postoji zakonska regulativa kojom bi se investitorima nametnuo „ukus“.
Dvorac Eđšeg
Najslikovitiji primer nemara gradskih vlasti, ali i samih Novosađana, prema svom kulturnom nasleđu je svakako dvorac “Eđšeg” u ulici Antona Čehova. Balska dvorana, kasije streljana iz 19. veka, danas je svratište beskućnika i ovisnika. Zidovi, nekada oslikani prizorima iz gospodskog života danas su naruženi grafitima, dok je preostala tavanica nagaravljena usled požara, koji je ovo kultirno nasleđe o kom niko ne brine, zahvatio krajem prošle godine. Trenutno postoje interesovanja za njegovu obnovu, ali se za realizaciju posla opet čekaju odluke i dozvole.
Tekst je preuzet iz časopisa Građevinar.
Ukoliko želite da saznate nešto više o ovom časopisu, posetite njihov sajt.
Preporučene knjige:
|
Sledeći članak
